Контрапункт — два гласа која звуче заједно и певају се посебно
Пет парова за слушање. Лево слог какав се тако не пише, десно исправан — и читав комад преко једанаест тактова.
Контрапункт значи: два гласа иду истовремено, а сваки је сам за себе мелодија. То је више него добро звучати заједно — пратња која послушно иде у терцама беспрекорна је, а ипак није други глас. Уметност је имати обоје одједном: сазвучје које носи и две линије које се могу отпевати посебно.
Наука је сложена по врстама; овде стоји прва, нота против ноте. Оба гласа имају исте вредности, па је сваки сусрет посебна одлука. Управо то прву врсту чини пробним каменом: нема пролазних тонова иза којих би се лоше сазвучје сакрило.
Овде стоји пет парова један до другог. Лево слог о коме је реч, десно исти почетак записан по правилима. Оба облика могу се чути, а разлика је готово увек одмах ту: код паралела гласови се стапају у један, код клаузуле крај остаје отворен.
Паралелне квинте
Три квинте заредом, оба гласа навише: то је најпознатија грешка двогласног слога. Квинта је савршена консонанца, а две једна до друге стапају гласове у један — чује се једна мелодија са бојом, а не две линије. Десно је доњи глас исти, горњи иде насупрот, и одмах су опет два гласа.
Паралелне октаве
Исто са октавама, само још јасније: горњи глас удваја доњи и престаје да буде свој глас. Ко слуша, примети да се утисак једва разликује од једне једине мелодије. Десно горњи глас иде од октаве преко сексте до терце, а удвајање постаје противглас.
Дисонанца на добу
У првој врсти на сваком добу стоји консонанца. Лево су кварта и две септиме — сазвучја која би се у двогласном слогу морала припремити и разрешити, а овде једноставно стоје. Десно долазе терца, терца и квинта. Кварта је најспорнији случај: између два горња гласа служи, изнад најнижег тона не.
Клаузула на крају
На крају горњи глас носи водећи тон: претпоследњи сусрет је велика секста која се шири у октаву. Лево водећег тона нема и секста остаје мала — комад се завршава на октави, али заправо не стиже. Обоје је дозвољено и звучи другачије; стара наука тражи за крај велику сексту.
Ланац терци
Овај ланац је изричито дозвољен и управо зато стоји овде: није свака паралела забрањена. Терце и сексте могу се низати колико се хоће. Само што гласови остају везани један за други — чине исти покрет, а ухо чује једну мелодију са пратњом. Десно је довољан један једини супротан покрет и пратња постаје глас.
Читав комад преко једанаест тактова
Доле лежи cantus firmus, задата мелодија; изнад ње иде противглас. Сваки сусрет је консонанца, ниједна савршена се не понавља паралелно, а крај иде кроз велику сексту у октаву. Супротно и паралелно кретање смењују се — противглас нигде не прати доњи глас дуже од два корака.
Четири правила прве врсте
Заједно звуче само консонанце: унисон, терца, квинта, секста, октава и њихова проширења у следећу октаву. Кварта им у двогласном слогу не припада — изнад најнижег тона рачуна се као дисонанца. То није питање укуса него одлука на којој стоји читава наука.
Две савршене консонанце исте врсте једна за другом забрањене су када оба гласа иду у истом смеру: паралелне квинте и паралелне октаве. Разлог се чује и није само пропис — гласови се стапају и од два остаје један. У терцама и секстама сме се ићи паралелно, само што гласови тада остају везани један за други.
Крај иде кроз клаузулу: претпоследњи сусрет је велика секста, последњи октава, а горњи глас се пење тамо преко водећег тона. Правила у овом облику стоје код Јохана Јозефа Фукса, Gradus ad Parnassum, 1725 — од тада школско градиво, а на овој страници се не тврде него се поново рачунају из звука.
Шта стоји поред
Како се зову растојања између два тона: Интервали. Чиме се комад завршава: Каденце. У ком је ладу оваква мелодија: Модуси.
Anotona то ради уместо тебе
Фотографиши ноте или одсвирај мелодију — Anotona препозна тоналитет, запише ноте и пренесе их у било који други. Бесплатно.
Погледај AnotonuСваки тон на овој страници је израчунат, а не преписан.